„Nije sine pristojno o tome razgovarati za života“
Autor: Boris Vukic
Već više od osam godina, od kada sam pokrenuo klub2040, klub kandidata za drugu i treću generaciju u porodičnim kompanijama, dobijam isto pitanje „A što nisi pravio klub 5080, klub osnivača?“. Pitanje je na mestu, jer dobronamerni znatiželjnici znaju da ključna osoba koja ima privilegiju i obavezu da pokrene, nadzire, podržava i do kraja izvede proces generacijske tranzicije jeste onaj „koji je sve ovo i zakuvao“, to jest osnivač.
Da prvo odgovorim – nisam, jer taj svet osnivača dobro, dobro poznajem, njemu i sam pripadam i imao sam bar dva razloga zašto te 2015. nisam pokrenuo klub osnivača između 50 i 80 godina:
1) Zato što je nemoguće upravljati razgovorom 50, 60, 100 osnivača od kojih je svaki naučio da kad dobije reč govori naširoko i nadugačko i objašnjava kao što to radi u svojoj firmi (tzv. sindrom Fidel Kastro);
2) Zato što kad osnivači javno i pred drugima govore o prostoru gde se ukrštaju oni i njihova deca i njihove kompanije onda, biću fin sada, svesno izbegavaju istinu. Dokaz za to su mnogobrojni podkasti i konferencije o porodičnim kompanijama gde lepe priče pričaju osnivači.
Znao sam, i svaki novi savetodavni dan to potvrđuje, da je prvi preduslov - da bi uspeo proces generacijske tranzicije – otvorena komunikacija između osnivača i naslednika. I da tu komunikaciju, ako je i ne pokrene, podržavati mora osnivač. U sećanje mi navire odgovor koji je dobio jedan naslednik od oca kada ga je upitao kako on vidi položaj i odnos dece jednog dana kad ga ne bude bilo – „Nije sine pristojno o tome razgovarati za života“. I nameće se logično rešenje da kad tata ode sa ovoga sveta deca u pet do ponoć upale sveću i prizivaju duha.
Sa Klubom 2040 nada mi je bila da će se po povratku sa sastanaka kluba većini naslednika kad tad dogoditi da ih roditelj/osnivač/direktor priupita „Pa dobro šta vi tamo pričate?“ i da će to biti početak. Dug je put, ali bitno je da se krene. Jedan je mlad čovek odlučio da samoinicijativno dostavlja izveštaj sa službenog puta posle svakog sastanka Kluba. Mudro i profesionalno. Godine su pokazale da je u nemalom broju ovaj moj skriveni plan uspeo – pokrenut je razgovor. Žao mi je svih onih kod kojih se to nije desilo. Baš mi je žao.
Pre dve godine, 2021., procenili smo da je vreme sazrelo da pokušamo da okupimo osnivače, ali u drugačijoj formi. Ne kao masovno okupljanje već u užem sastavu, petnaestak njih, da relaksiramo atmosferu u kojoj će istomučenici koji nisu nužno i istomišljenici deliti svoja pitanja, odgovore, nedoumice. I uspelo je. Siguran sam da je limitiran broj učesnika doveo do toga, a i tema je sve aktuelnija i aktuelnija. Promenio se ambijent u poslednjih desetak godina, biću neskroman i napisaću – a i radili smo puno na tome kroz istraživanja, knjige, tekstove, konferencije…
Pre neki dan opet smo okupili novu grupu Milovan i ja uz pomoć Emina Efendire i podršku Miloša Perovića. I opet, već na samom početku, pokazalo se da nema iste situacije i istog slučaja, da nema iste kompanije koja prelazi put od osnivačeve ka porodičnoj. Po svemu su se osnivači razlikovali – po godinama života koje su bile u rasponu od 48 do 70 (i mali kusur), po veličini biznisa od par miliona do par desetina miliona evra, broju zaposlenih od nekoliko desetina do nekoliko stotina, većina samonikli osnivači i vlasnici, ali i oni koji imaju partnere, suvlasnike bilo kao braću ili supružnike, razlikovali su se i po broju dece, pa ta deca po afinitetima (a i sposobnostima za rad u osnivačevoj firmi)…
I opet otvoreno se razgovaralo sa odgovornim osnivačima na temu generacijske tranzicije. Tranzicije koja ima jasan cilj, i tu smo se brzo složili, – da njihove kompanije budu bolje nego za njihova vakata i da im porodični ručkovi prođu bez (ili sa minimalno) priče o poslu. Istomučenici su bili jer istu dilemu dele – „Kako biti pravedan prema deci a uraditi najbolju stvar za kompaniju“.
Istomišljenici nisu bili i evo samo par rečenica za ilustraciju, sa komentarima:
· „Neka se deca dogovore“. U knjizi „Osnivači, naslednici, menadžeri“ na ovo sam imao komentar da to nije pošteno rešenje. I dalje mislim da nije ako to rešenje ostaje posle smrti osnivača. Ali praksa nam je pokazala u poslednjih nekoliko godina da je odlično da se za života osnivača testira spremnost i/ili mogućnost dece da rade kao partneri. I tako olakša odluka za budućnost.
· „Hteli smo da kompaniju prodamo i ona je bila spremna, ali niko drugi nije“. Da, i prodaja je rešenje ako će kompanija biti posle bolja a članovi porodice „mirni“. Ali nije rešenje ukoliko nisu spremni i kompanija i naslednici i osnivači i porodica.
· „Ideja koja mi se ozbiljno mota po glavi je uvođenje menadžera u vlasništvo“. Citiraću ovom prilikom Milovana: Udeo u kompaniji se ne poklanja, ono se kupuje (i tu sad ide duga priča na koje sve načine i po kojoj ceni). I – uvođenje u vlasništvo nije deljenje, već množenje.
· Provuklo se i razmišljanje, kao u šali, da li je najbolje ostaviti nikome. Koliko znam ta opcija ne može, to jest može samo u filmovima. Ali je promišljanje odgovornog čoveka. Na koje se nadovezuje još jedno od još jednog – „Nisam siguran da li im ostavljam samar koji žulja ili samar koji nosi pare“. I opet nastaviti pitanjem mogu – da li će oni umeti da nose il’ jedan il’ drugi.
I još puno tema se dotakli – imamo li prijatelje, da li nas ponekad prijatelji (pa i deca) gledaju kao novčanik ili bankomat. I. Dosta.
Zaboravio sam da im kažem – kad se kaže da je „osnivač dao život kompaniji“ to može da se čita na tri načina:
· Udahnuo joj život i napravio je;
· Posvetio joj svoj život;
· Na žalost, neki su i bukvalno dali svoj život.
Zaboravih i ono najvažnije za generacijsku tranziciju – neki su osnivači kompaniji, nesvesno, svojim činjenjem ili ne činjenjem život i uzeli ili će ga uzeti.
Nove odgovorne osnivače očekujemo Milovan, Emin, Miloš i ja, da rešenja tražimo i preispitujemo, u Beogradu 6. i 7. februara 2024. Više informacija na https://www.porodicnekompanije.com/dogadjaji
Boris Vukić