Fabrike menadžerima - Sloboda vlasnicima

Autor: Boris Vukic

(recenzija knjige „Sistemska transformacija“ Fuada Šišića)

„Sistemska transformacija“ Fuada Šišića je još jedan dokaz da je moguće ono što većina osnivača ne veruje – da neko može da brine bolje i više o njihovim kompanijama od njih ili nekog ko je njihova krv. Kad pišem brine ne mislim da se sekira i nervira, čir ili bajpas dobije, već da kompanijama pomogne da odrastu i pripreme se za samostalan život. Ovo oslobađanje osnivača od kompanija i kompanija od osnivača postaje kritično na našim prostorima. Prva generacija osnivača/vlasnika koja se pojavila nakon 50 godina društvenog i državnog vlasništva ulazi ili je već dobrano ušla u godine kad je pitanje koliko će to dugo biološki moći da čine.

Na osnovu sopstvene skoro pa tri decenijske prakse smatram da postoje tri osnovna aksioma koje je potrebno razumeti pre nego što počnete iščitavanje ove knjige.

Kompanije se ne mogu profesionalizovati ukoliko to osnivači ne žele

Pred svakim osnivačem u određenoj fazi razvoja organizacije se pojavljuju dva puta. Oba legitimna, i kao i uvek oba imaju svoju cenu. Jedan je da oni nastave da vode kompanije onako kako su to radili ceo život i to može da traje do smrti osnivača. Ili kompanija. Iz najboljih namera. Drugi je da se kompanije urede, profesionalizuju, organizaciono opismene i one i oni koji se na menadžerskim pozicijama nalaze. Dakle da bi se kompanije uredile, profesionalizovale osnivači moraju to da odluče i da budu disciplinovana i odlučni na tom putu.

Osnivači ne mogu sami da profesionalizuju svoje kompanije

Način na koji je Osmo Saračević podigao, razvio i postigao uspeh Saračević doo je način na koji je samo on to mogao uraditi. Ne mogu ni njegovi sinovi, nije ni pokušao, a nije mu to ni bio zadatak ni Fuad Šišić. Svi osnivači su samonikli preduzetnici i samouki menadžeri. Ni jedan osnivač nije pokretao kompaniju da bi pisao i usvajao budžete, analizirao i planirao troškove, definisao jasne ciljeve, vodio unapred pripremljene sastanke sa jasnim dnevnim redom, zaključcima i zadacima. Oni su ljudi preduzetnici, većina,  u najlepšem i najpozitivnijem smislu te reči. Ne radi se o tome da oni ne mogu da nauče menadžerski zanat, mogu naravno ali oni ne mogu da ga ŽIVE.

Potreban je veliki nivo poverenja  i poštovanja između osnivača i savetnika

Fuad Šišić je imao retku, skoro pa jedinstvenu, priliku da sve svoje vrhunsko menadžersko znanje i iskustvu implementira tokom procesa profesionalizacije Saračević doo iz pozicije generalnog direktora. Ključna reč tokom ovog procesa je poverenje. Poverenje u namere osnivača i u znanje savetnika. Važno je da svako zna svoje mesto u procesu profesionalizacije i svoje zadatke tokom njega. Poverenje da imaju isti cilj i da put do njega nije lak. Jedan od slikovitijih primera ćete pronaći u trenucima kad neki ključni ljudi koji su zaslužni za rast Saračević doo odlaze i napuštaju kompaniju nespremni da se menjaju i prilagode novom načinu rada. I važno je napomenuti – uveren sam da Osmo nije poverenje u Fuada imao zato što se oni znaju od malena već je imao poverenje u njegovu stručnost i čestitost.

Nesebično je Fuad Šišić u knjizi do detalja objasnio alate koje je on u svojoj višedecenijskoj praksi ne samo upoznao već praktično koristio i primenjivao. Važno je da rešenje nije samo preslikao iz velikih sistema gde je znanje i iskustvo sticao već ih je prilagodio potrebama i mogućnostima Saračević doo. Važna je, možda i najvažnija mera sa kojom je dozirao alate. Nije odjednom „napadao“ i strukturu i procese i MS i … Davao je kompaniji ne koliko on zna već koliko joj je potrebno. Kad je u praksi zaživeo jedan korak prelazilo se na sledeći. Tako tačno dozira i svoje mesto savetnika – od savetnika sa ovlašćenjima generalnog direktora pozicije na kojoj se nalazi i koju izvršava, priprema svog naslednika i povlači se u konsultanta.

I za kraj, molim sinove Osme Saračevića za posebnu zahvalnost gospodinu Fuadu. Pred njima je sad lakši zadatak, imaju uređenu i profesionalizovanu kompaniju i na njima je sad „samo“ da savladaju menadžerski zanat i stalno se u njemu usavršavaju.

Boris Vukić

Previous
Previous

Ko je stvarni vlasnik porodične kompanije?

Next
Next

Šekspir je mudriji od naroda