Ko je stvarni vlasnik porodične kompanije?

Autor: Milovan Zvijer

Ručam sa jednim prijateljem (inače, preduzetnikom – osnivačem) i kažem mu da treba da napišem tekst čiji je naslov „Ko je stvarni vlasnik porodične kompanije?“ a on mi, kao iz topa, kaže „Supruga!“.

Nisam ga pitao da mi da odgovor, samo sam rekao naslov teksta, ali mu je već i naslov bio dovoljan da ima određene asocijacije tj. odgovor.

To kaže moj prijatelj, a šta kažu propisi, šta kaže praksa?

Kodeks korporativnog upravljanja („Sl. glasnik RS“ br. 99/2012) definiše porodičnu kompaniju (tj. porodično društvo) kao privredno društvo u kom većina glasova pripada porodici pod čijom kontrolom je privredno društvo, uključujući osnivača društva koji namerava da prenese društvo na svoje potomke i učini poslovanje društva održivim kroz generacije te porodice.

Iz prethodne definicije razumemo da može da postoji porodica pod čijom kontrolom je privredno društvo. Stvar bi bila jednostavna da postoji precizna zakonska definicija porodice. Međutim, za razliku od pojmova kao što su brak ili vanbračna zajednica zakonski precizno definisati porodicu ili članove porodice je složenije, a istovremeno u praksi je percepcija toga šta i ko čini porodicu još raznovrsnija. I tu treba biti oprezan pa pitanje porodice (u kontekstu definisanja porodične kompanije) razgraničiti od pitanja nasleđivanja i naslednih redova gde je zakonodavac, sa razlogom i osnovom, precizan.

To sve u praksi dovodi do situacija da čak i neko ko, u konkretnom slučaju, ne potpada pod zakonske naslednike (npr. zet ili snaja) je percipiran kao član porodice sa pravima u vezi porodične kompanije (pogotovo ako aktivno doprinosi njenom razvoju), a moguće je da se zamisli situacija u praksi gde neko ko pripada krugu zakonskih naslednika (npr. sin ili ćerka) nije percipiran kao neko ko ima veze sa porodičnom kompanijom (npr. odlučio je da živi na drugom kontinentu i porodična kompanija ga ne zanima). Paradoks ovo kratkog uvida u moguć scenario je da svi učesnici u opisanom scenariju mogu da budu u odličnim odnosima tj. da to što zakonski naslednik nije percipiran kao „član porodice“ za potrebe razmatranja budućnosti porodične kompanije istovremeno ne znači da su odnosi poremećeni.

Definicija dalje pominje osnivača i njegovu nameru da prenese društvo na svoje potomke, ali nigde ne govori da je to (samo) njegova kompanija iako je on osnovao, a vrlo verovatno je i jedini formalni vlasnik (tj. vlasnik 100% udela). Zato se, ne slučajno, kompanija ni ne definiše kao „osnivačeva kompanija“ već kao „porodična kompanija“.

Još teže ćemo doći do bilo kakvog zaključka ukoliko odgovor pokušamo da tražimo na polju npr. imovinsko-pravnih odnosa supružnika.

Da li je udeo zajednička imovina supružnika? Ako nije, da li postoji doprinos supružnika u uvećanju vrednosti kompanije, kao posebne imovine osnivača? Šta ćemo sa porodičnom ili, još preciznije, nesporno zajedničkom imovinom supružnika (npr. stan stečen radom, tokom bračne zajednice) koja je korišćena kao sredstvo obezbeđenja za kredit koji je omogućio porodičnoj kompaniji da izađe iz finansijskih teškoća ili pak da osvoji novi proizvod ili novo tržište?

To su sve pitanja čija ozbiljnost i složenost može da služi kao podloga za ozbiljne naučne radove.

Ali hajde da pokušamo da još malo zakomplikujemo. Zamislimo porodicu: osnivač, supruga, sin i ćerka slične životne dobi, recimo u svojim ranim tridesetim godinama. Sin se bavi sportom i ne zanima ga porodična kompanija, ćerka je posvetila svoju profesionalnu karijeru porodičnoj kompaniji i nesporno je izuzetno zaslužna za veliki napredak i rast porodične kompanije, poslednjih godina možda čak i više od osnivača i supruge koji su se povukli iz operativnog poslovanja. Da li je to i dalje samo osnivačeva kompanija (koji je upisan kao 100% vlasnik), ili je i porodična kompanija po principu „svi smo jednaki“ ili je možda malo više ćerkina kompanija, možda je ona malo „jednakija“ od sina - sportiste?

Ako ni propisi nemaju konačan odgovor, ako i praksa varira, a svi opravdano traže brze i lake odgovore na pitanje, gde se onda krije rešenje na jednostavno pitanje „Ko je stvarni vlasnik porodične kompanije“?

Iskustvo govori da se rešenje nalazi u razgovoru, i to razgovoru svih onih za koje, pre svega, osnivač (on/ona) i njegov/njen supružnik vide kao faktičke (a možda u budućnosti i formalne) vlasnike porodične kompanije.

Zato odgovorni osnivači (kao formalni vlasnici porodične kompanije) i iniciraju izradu porodičnog protokola (kao temelja za uspešnu generacijsku tranziciju), i zato je prvi zadatak prilikom rada na porodičnom protokolu konstituisanje porodične skupštine tj. porodičnog saveta jer je porodična skupština tj. porodični savet mesto na kome se razgovara, između ostalog, i o tome ko je vlasnik tj. ko će biti vlasnik porodične kompanije u budućnosti.

Kontinuiran razgovor, individualni napredak svih članova porodice u razumevanju izazova generacijske tranzicije, usaglašavanje stavova i teški ali neophodni kompromisi su jedini pravi put da se dođe i do odgovora na pitanje iz naslova ovog teksta.

Naravno, to sve je potrebno da se radi ako već niste srećnik, kao moj prijatelj sa početka teksta, koji zna da je stvarni vlasnik porodične kompanije supruga!

Milovan Zvijer, advokat
Partner u Four Legal i saradnik Adizes SEE