Prodaja porodične kompanije – poraz ili pobeda?

Autor: Boris Vukic

Da li je prodaja porodične kompanije poraz ili pobeda? Ili je pravo pitanje - kada je prodaja porodične kompanije pobeda, a kad poraz? A može i - da li je za nekog poraz i ko tuguje zbog prodaje, a da li je za nekog pobeda i ko se (krišom) raduje?

Idemo redom. Započinjem od aksioma: Željena generacijska tranzicija u porodičnim kompanijama je ona u kojoj kompanija nastavlja da uspešno funkcioniše, a članovi porodice imaju normalan nedeljni ručak. Normalan porodični ručak znači da se članovi tokom obeda ne raspravljaju o poslovnim problemima (bar ne operativnim) već o tome zašto unuk ne ispušta taj mobitel iz ruke i sl. Kompanija nastavlja uspešno da funkcioniše podrazumeva da  nastavi sa radom veća i jača no što je bila - da više ljudi zapošljava, više investira, ima veći profit nego što je to bilo dok je bila vođena samo od osnivača.

Svakom osnivaču, a i bilo kom drugom laiku, željeni scenario koji će dovesti do gorenavedenog cilja je onaj u kojem mladi i poletni naslednik vremenom uz njega zri, a on se postepeno povlači. E sad koliko je prvi sposoban i  poletan, a sa druge strane koliko vreme zrenja iz ugla osnivača traje… drugo je pitanje. I to ne jedno pitanje već mnogo mnogo njih vezanih za pripremu naslednika, kompanija, osnivača i porodica. I svaka nepriprema jednog od ova četiri segmenta može dovesti do toga da razumemo i prihvatimo da prodaja nije predaja.

Kada se preporučuje da se prodaja uzima u razmatranje kao preferirana opcija?

Prva je situacija  kad deca (ili potencijalni srodnici naslednici) imaju druga interesovanja tj. nisu zainteresovana da vode biznis. Nekada nisu jednostavno poslovni ljudi, a na žalost čuo sam i „mala je margina u ovom njegovom biznisu“ (e sad kako je na toj maloj margini ćaća mu štošta omogućio i na kojoj konkurencija i dalje raste i razvija se). Ne vredi i ne uspeva tranzicija ako naslednik nema strast prema biznisu u kojem je porodična kompanija, a ima strast prema nečem drugom, ili novcu. Nastavljamo sa scenariom gde hoće ali jednostavno ne umeju, nemaju kapacitet.  U praksi sam susretao i situaciju kad je osnivač svestan i vidi da njegova deca jednostavno ne mogu zajedno da funkcionišu kao partneri, a porodičnu kompaniju je nemoguće podeliti. Viđena je i treća situacija da deca iniciraju prodaju kao rešenje jer ih jednostavno osnivač ne pušta da upravljaju, stalno se vraća, ruši uspostavljen sistem - on presporo zri a oni prezreli. Napominjem da druga i treća situacija se obično dešavaju nakon dugo godina iscrpljujućih pokušaja ili zajedničkog rada naslednika i osnivača.

Istina je da je u svim navedenim slučajevima moguć  scenario „pasivnog vlasništva“ to jest, „mi ćemo biti samo vlasnici a menadžeri van porodice će upravljati“. Ovo je posebna tema i ma kako izgledala privlačna puno je preduslova da bi ona sem vlažnog sna postala suva realnost.

Sem ovih ključnih unutrašnjih razloga za prodaju postoji i jasan spoljašnji razlog, a on je ulazak velikog konkurenta na tržište. Takođe je racionalan i legitiman razlog za prodaju i udruživanje (češće prodaja) radi jačanja biznisa i/ili izlaska na nova tržišta.

Kako ništa u životu, pa ni u poslovnom životu, nije crno belo, moguće je i miks unutrašnjih i spoljašnjih razloga.

U malopre pobrojanim situacijama prodaja je legitimno rešenje i put ka aksiomu – dobri porodični odnosi i uspešnija kompanija nakon tranzicije. I na prvi pogled, ako je najbolje rešenje prodaja onda je to pobeda za sve. Da li baš za sve?

Ne zaboravimo važnu napomenu. Toplo preporučujem da se i pre prodaje urade 4 pripreme – ajmo opet, potrebno je pripremiti i osnivače i naslednike i porodicu. Jedno je imati kompaniju koja vredi milione sasvim drugo je imati te milione na računu. Potrebno je pripremiti i kompaniju jer će ona kao uređena i profesionalizovano sigurno predstavljati jak pregovarački adut tokom procesa akvizicije.

Dakle, vraćam se na pitanje - da li je prodaja pobeda za sve?

Najveća verovatnoća da jeste za kompaniju i pismene  menadžere i zaposlene koji žele da od svog rada, znanja i umeća žive. Kompanija će doći u ruke onih koji znaju da je profesionalno vode, moći će da raste i da se razvija. U njoj će sigurno biti i prostora za spomenute menadžere i zaposlene koji neće morati da trpe hirove menadžerski nezrelih ili nemoćnih naslednika, snajki, rođaka, prijatelja, prvoboraca. Oni sigurno od prodaje porodične kompanije ne samo da ne moraju strahovati već se mogu i trebaju radovati.

Prodaja je pobeda i za zajednicu, otvaraće se nova radna mesta i plaćati porez. Istina, možda će profit ići negde napolje, ali sigurno će više da ostane zajednici nego da je još koju godinu kompanija neprodata i bez tržišta i bez zaposlenih ostala.

Velika je verovatnoća da su i naslednici pobednici, pod okolnostima koje opisah i koje su do ovakvog rešenja biznis transfera doveli. Oslobodili su se osnivačeve kompanije, a oslobodila se i ona od njih. Moći će da rade ono za šta oni i tržište, ili tržište radne snage, potvrdi da su sposobni. Nekima od njih su osnivači ranije prepisali udeo pa će odmah dobiti materijalnu podršku za svoje poslovne poduhvate. Negde će to da bude ozbiljan „wealth management“ a negde da se izda stan, dva, na dan, dva ili godinu, dve. Kako god, uz ili bez posla koji vole, biće na ovaj ili onaj način rentijeri. Oni drugi koji nisu imali sreće da se osnivač pre prodaje razneži i upiše ih u svetu knjigu (su)vlasnika moraće manje ili više da budu strpljivi da dostignu zen privida materijalne sigurnosti.

Najveća je verovatnoća da će se poraženima osećati osnivači. Paradoksalno osećaće se poraženima ma koliko im mnogi zavideli i ma koliko se oni trudili da pokažu da mnogi treba da im zavide. Reče jedan naslednik u kompaniji koja je prodata „Moj otac je imao troje dece, a onda je jedno prodao“. Neću napisati  „ono koje je najviše voleo“ ali... Sad kad je u sedmoj deceniji imaće ozbiljne novce na računu, telefon koji više ne zvoni, jutro u kojem ne zna gde će i ozbiljno pitanje „A šta sad?“ Da bi se ovaj osećaj poraza ublažio ponovo se moramo vratiti na pitanje blagovremene pripreme, u ovom slučaju osnivača, za generacijsku tranziciju u ma kojem scenariju ona završila.

Moj je tekst i red je da na kraju napišem i šta ja, kao savetodavac, mislim. Uvek podržavam i podstičem prodaju kao rešenje u okolnostima koje opisah, a u cilju ostvarenja definisanog aksioma.

Al sam na kraju, ipak, tužan.

Je suis Osnivač.

Boris Vukić

Boris Vukić će na V konferenciji o porodičnim kompanijama 19. aprila u Beogradu održati predavanje „Iskustvo govori“. Više informacija na www.bizit.rs