Intervju Borisa Vukića časopisu Biznis i finansije
Boris Vukić se već skoro tri decenije bavi preduzetništvom kao jedan od osnivača i partnera u konsultantskoj kući Adizes Southeast Europe (ASEE). Vremenom se specijalizovao i za pružanje podrške porodičnim kompanijama da uspešno izvedu vlasničku tranziciju. Naš sagovornik je regionalni direktor Centra za razvoj porodičnih kompanija, predavač i autor više knjiga o ovoj temi. Oni koji bolje poznaju Borisa Vukića verovatno bi ga opisali kao čoveka koji ima redak dar da o ozbiljnim temama govori duhovito i za koga znaju skoro sve porodične firme u regionu, kao što i on zna skoro sve o njima. Za sebe kratko kaže da sa novosadskom adresom u ličnoj karti živi i radi na prostoru koji se nekad zvao Jugoslavija.
BiF: Po čemu je naš region specifičan kada je u pitanju nasleđivanje preduzeća?
Boris Vukić: U svetu već dugo funkcioniše privatno vlasništvo nad kompanijama, što znači da su već utvrđene metode tranzicije s generacije na generaciju. Mi smo, međutim, vreme razvoja modernih kompanija proveli u komunizmu. Naravno, postojali su i u Jugoslaviji privatnici, ali to su uglavnom bile zanatlije, a ne ozbiljne firme koje imaju više zaposlenih i kojima je zaista potrebna dobra organizaciona struktura. A onda, kada smo dobili mogućnost da pokrećemo privatne biznise, njihovo funkcionisanje se uglavnom zasnivalo na upornosti i pregalačkom radu preduzetnika. Sada su mnogi od njih u godinama kada bi trebalo da se povuku, a nemaju ideju kako bi prenos vlasništva na naredne generacije trebalo da izgleda. To može biti veoma ozbiljna pretnja po opstanak njihovih preduzeća.
BiF: Zašto je tranzicija vlasništva u privatnim kompanijama toliki problem?
Boris Vukić: Ponajviše zbog odsustva svesti da osnivači i naslednici ne mogu da vode firme na isti način. Osnivači su iskonski preduzetnici – ljudi sa vizijom, koji su prepoznali potrebe tržišta, smislili dobre poslovne ideje ali i bili dovoljno vredni da on njih naprave posao. Ovo ne može da se nauči, takvi se jednostavno rodite.
Glavna odlika osnivača je da svoj posao poznaju do najsitnijih detalja i da probleme rešavaju u hodu, ponekad i intuitivno. Njihovi naslednici, međutim, često nisu poput svojih roditelja, a nisu se ni „kalili“ u istim uslovima. Ali, oni i ne treba da budu isti kao osnivači, jer uglavnom nasleđuju razvijeno preduzeće kojem nije potreban preduzetnik da ga vodi, već – menadžer.