Lagani letnji tekst o ozbiljnoj temi nasleđivanja
AUTOR: Boris Vukic
“Mesec smo dana posle čitanja Vaše knjige svakodnevno pričali o tome šta nam je činiti, razgovarali, prepričavali poruke i savete, komentarisali tuđa iskustva da bi se sve polako ugasilo. Stali smo, sve je po starom, ništa se po tom pitanju ne dešava…” početak je mejla koji sam dobio pre neki dan i tekst koji je dalje sledio samo je praktično razrada rečenice koju ste pročitali i u kojoj se nalazi glavna poruka.
Zaista, zašto se ne radi na rešavanju nečega što je od suštinskog značaja za dugoročni opstanak i život porodičnih kompanija ili onih koje porodične postaju kada se i druga generacija biznisu priključi?
Prvo, ko je odgovoran za dogovor kako će kompanija izgledati sutra a to sutra će brzo svanuti? Onaj čiji je to zadatak i onaj ko je i ovlašten da to reši. Onaj ko je i sve pokrenuo. Teorijska razmatranja u odbranu mu staju – pa redom razloge navodi: pretnja ličnom integritetu, nespremnost da se prepusti moć i kontrola, strah od penzije (ko da će on zaista u penziju otići)… U praksi sam mnogo puta od njih čuo odgovor: “Ma nije, mislim ja o tome, ali ne stižemo da se time pozabavimo.”
Pozivam iz sećanja stari vic o Muji i Hasi (ili Lali i Sosi) u kom Haso prolazeći pored Muje koji sedi zagledan u daljinu na pitanje: “Šta je Mujo, jel’ sjediš i misliš?” dobije odgovor: “Jok, samo sjedim.”
Sa stanovišta upravljanja i rešavanja organizacionih problema, pa i problema nasleđivanja, sasvim je svejedno da li sedi i misli ili samo sedi. Dovoljno smo odrasli i iskusni pa smo imali prilike da čujemo ili sami proverimo da je nedonošenje odluka, takođe, donošenje odluka – doneli smo odluku da nećemo da odlučimo. Ma bismo mi, ali ne stižemo od operativnih problema. OK, doneli ste odluku da vam je to važnije. Ne, nije nego je hitnije. Dobro, onda da vam je važnije ono što vam je hitnije od onoga što vam je važnije.
Ako ste ikad otvorili više od jedne knjige na temu nasleđivanja u kompanijama, mogli ste se uveriti da počinju sa kataklizmičko fatalističkim podacima da prema poslednjim istraživanjima otprilike 199% kompanija propadne u drugoj generaciji a da tačno 311,42% naslednika u trećoj generaciji nema šta da jede pa otkopava grobove predaka i prodaje kovčege a od kostiju pravi ogrlice. U najboljem slučaju. I zaista, ti statistički podaci deluju neumoljivo a ja ću vam reći zašto. Ili su samo sedeli. Ili su sedeli i mislili. Ali ništa rešavali nisu. Nisu pripremali ni organizacije, ni sebe ni naslednike, ni porodice. I onda se čude što su propali. Još jednom. Sa stanovišta rešavanja problema sasvim je svejedno da li sedi i misli ili samo sedi. Samo smo pričali. Neće se ništa desiti. Jest al’ nas pritisli operativni problemi. Dobro, ne marim, rešavajte operativne probleme. A ovo? Neće se rešiti. A mi želimo. Onda radite.
Pozivam priču iz srećnih 70-ih godina prošlog veka. Srednja Bosna, letnje doba, na stolu meze i meka rakija, oko stola bezbrižno društvo. Mezilo se i, kako tome uz meze priliči, raspravljalo na svetsku temu u srećna vremena - zašto su javni klozeti u SR Njemačkoj čisti a kod nas nisu. Uz meze i meku rakiju dolazilo se do situaciji prikladnih rešenja vezanih za ishranu u kapitalističkim zemljama, tehnike pražnjenja zapadnih stanovnika tada podeljene Njemačke i slično dok neko, kad se već sunce polako spuštalo ne dođe do tačnog rešenja “WC u SR Njemačkoj su čisti zato što ih oni čiste”. E, na sličan način možemo doći i do odgovora: “Zašto neke organizacije traju dugo, ne zavise od svojih osnivača i sledeće generacije koje pristojno žive, bilo samo kao vlasnici, bilo i kao vlasnici i zaposleni?” Zato što o tome misle, vreme odvoje pa sednu, misli razmenjuju i odluke donose. Postavljaju organizaciona rešenja i porodične protokole koja će obezbediti da kompanije na zavise od svojih osnivača, edukuju naslednike i pripremaju osnivače za ono što oni žele da rade.
Boris Vukić