Šta jednog vlasnika (mora da) interesuje od finansijskih informacija

AUTOR: Aleksandar Popović

Puno sazrevanje kompanija nastaje onog trenutka kada dođe do razdvajanja vlasništva od operativnog upravljanja, bilo da je to upravljanje preneto na nekog od članova porodice ili nekog potpuno trećeg. Među mnogim važnim koracima u procesu biznis transfera jedan od bitnijih je  definisanje  koji je to nivo finansijskih informacija i potreban i neophodan vlasnicima kako bi bili svesni finansijskog položaja u kojemu se nalazi „njihova” kompanija.

Jedna od osnovnih premisa da bi se nekom prepustilo upravljanje preduzeće jeste međusobno poverenje. Sam prenos upravljačkih funkcija nije čin nego proces, koji mora biti vrlo transparentan, kao i celokupna priprema prenosa. Transparentno poslovanje oslanja se na jasnu visiju, misiju, strategiju, ciljeve, organizacionu strukturu koja ih podražava, zatim politike koje regulišu interno operativno funkcionisanje, prodajnu politiku preduzeća, ostale bitne politike koje omogućavaju kontinuitet rada, još jednom bez obzira da li upravljanje nastavlja naslednik ili neko iz menadžerske strukture ko nije u srodstvu.

Naravno da preporuka ne može biti ista, da zavisi od veličine kompanije, faze u životnom ciklusu preduzeća, stepena uključenosti članova porodice, ali ukoliko bi se morao izvući najmanji zajednički sadržalac za količinu i obim finansijskih podataka koji bi morali i trebalo da interesuju vlasnika kompanije to bi bilo na nivou tri ključna finansijska izveštaja: bilansa stanja, bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima.

Pođimo od najčešćeg vida organizovanja kompanija u nas (društva kapitala – d.o.o. i u manjoj meri a.d). Da bismo bili što jasniji uporedimo odnos vlasnika kao banke prema kompaniji. Iako je osnivačima/preduzetnicima/vlasnicima teško da prihvate tu činjenicu, oni su u odnosu na kompaniju u istom položaju kao i banka. Kompanija se i jednima i drugima obraća za slobodna sredstva (vlasnicima za sopstveni kapital, a bankarima za pozajmljeni). Jednima pozajmicu vraća kroz dividendu, drugima kroz kamatu. Naravno, ovo razdvajanje priliči preduzećima na višem stepenu organizacionog razvoja i poodmaklim na krivoj životnog ciklusa.

Šta zanima banku, koja je potpuni „stranac” nekoj kompaniji, ukoliko joj se ista obrati za kreditnu podršku? Osnovni parametri koje banka koristi u svojoj analizi su finansijski izveštaji, zajedno sa pripadajućim revizorskim mišljenjem, podaci o organizaciji i poslovnom modelu kompanije, njenom menadžmentu, industrijskoj grani kojoj preduzeće pripada, trenutnoj i očekivanoj tržišnoj poziciji, kao i podaci o projektu koji je predmet kreditne podrške.

Dakle, vrlo ozbiljan set podataka i sve navedeno je naravno jako dobro poznato vlasnicima/osnivačima, jer su oni učestvovali na njihovom kreiranju pre biznis transfera i nije baš tako često promenjivo. Sve osim prvo-navedenog – finansijskih izveštaja i revizorskih izveštaja (ukoliko postoje). I sve ostalo je promenjivo, ali teško je očekivati na kratak rok, da ne kažemo svakodnevno kao što je slučaj kod finansijskih izveštaja.

Zvanični izveštaji se sastavljaju jednom godišnje, praksa, savremena softverska podrška ukazuju na mogućnost njihove svakodnevne produkcije, ali neki razumljiv vremenski presek za njihovo suvislo korišćenje jeste jedan kvartal.

Suština je da će vlasnici kompanija moći iz navedena tri izveštaja da saznaju sve o profitabilnosti (bilans uspeha), sopstvenom kapitalu i njegovoj vrednosti (bilans stanja) i iznosu novčanih tokova (izveštaj o novčanim tokovima).

Bilans stanja će vlasnicima reći šta kompanija (a ne oni) ima i odakle joj izvori za to što ima. Bilans uspeha će ukazati na efektivnost, a novčani tokovi na efikasnost poslovanja kompanije. Svi zajedno će dati neke indikatore zdravlja kompanije, a to bi redom bili visina sopstvenog kapitala, profitabilnost i visina novčanih tokova.

Oni veštiji finansijama će na bazi ovoga moći i da izračunaju čitav niz finansijskih pokazatelja koji će im omogućiti da dodatno sagledaju finansijski položaj organizacije koju su izrodili.

Često se mogu sresti vlasnici zatrpanih stolova papirima, analizama, stručnim literaturama, koji znojeći se pokušavajući da se upoznaju, a kasnije i da tumače margine, ebitde, roa/roi/roe, koeficijente likvidnosti i slično. Neke je neophodno da poznaju, neke ne uopšte, a najbitnije je da se poznaje suština pokazatelja koji stoji iza svakog od pokazatelja.

Vlasnici koji ne učestvuju u operativnom upravljanju kompanijom mogu biti pozicionirani u odnosu na istu na različite načine: biti potpuno van, imati status Predsednika kompanije, možda biti angažovani kao savetnici (ali tada je jako bitno da savetuju samo onda kada ih menadžment za to upita, a ne kada bi oni poželeli da savetuju). Institucionalizacija vlasništva se ovaploćuje kroz nešto što bi se zvalo skupština akcionara pa makar bila i jednočlana. Na njoj bi vlasnik mogao da usvoji prezentovani plan poslovanja od strane menadžmenta, da nakon što sasluša sva obrazloženja menadžmenta sa njima podeli sugestije i komentare i nakon što se takav plan usvoji on postaje etalon za sve (naravno i njega je moguće promeniti ukoliko se za tim ukažu objektivne potrebe).

To daje pun mandat menadžmentu da u predviđenim vremenskim okvirima sprovodi svoje veštine, znanja, iskustvo i da brani ono u planu navedeno i usvojeno. A za godinu dana ili u nekom drugom navedenom periodu da na „skupštini akcionara” to prezentuje kroz spomenute finansijske izveštaje. Učešće vlasnika u usvajanju plana za naredni period, ali samo na bazi predočenog i pripremljenog materijala, kao i u usvajanju sa finansijskim izveštajima, jeste optimum koji je potreban akcionarima.

Naravno sve ovo je neophodan, formalan, ali ne i dovoljan uslov da oni koji su zainteresovani za praćenje sopstvenih ulaganja budu dovoljno i dovoljno često informisani. Za to se koriste i to u dinamici koja se dogovori (nek bude da je optimum mesec dana) na relaciji vlasnik – menadžer, takozvani menadžment izveštaji, a oni potpadaju pod ingerenciju rastuće i sve popularnije finansijske discipline kod nas, a to je na čistom našem jeziku – kontroling.

Finansijsko izveštavanje zasnovano samo na prikazivanju finansijskih izveštaja u većini slučajeva njihovim korisnicima ne može obezbediti potpune i pouzdane informacije (pa i sami vlasnici su do skora bili uključeni u operativni menadžment, zar ne znaju za svakojake male tajne sopstvenog biznisa). Otuda, eto dopune u vidu menadžment izveštaja koji se prikazuju uz finansijske izveštaje (opet, naglašavamo, učestalost izveštavanja je stvar međusobnog dogovora, stepena poverenja, vrste posla i sl).

Kako se organizacije kreću uz krivu životnog ciklusa, tako i učestalost ovakvog izveštavanja može da opada (na primer na kvartalni nivo), mada nije neophodan uslov.

Potreba da se uz finansijske izveštaje prikazuju dodatni, oni „nefinansijski“ izveštaji se javlja zbog toga što finansijski izveštaji zbog svoje prirode ne sadrže sve informacije koje su neophodne vlasnicima kapitala, ali i jer svi vlasnici kapitala nisu dovoljno potkovani u razumevanju finansijskih izveštaja, a i ne moraju biti. Potrebno je reći da ove dve funkcije (čisto finansijsko izveštavanje i kontroling) kako organizacija sazreva teže da budu razdvojene pa menadžment kompanije (misli se na onaj najviši), a indirektno i vlasnici dobijaju objektivniju informaciju jer ona dolazi iz dva izvora.

Finansijskih i nefinansijskih pokazatelja/KPI-eva ima što se u žargonu  kaže „mali milion“. I teško se snaći u toj čitavoj šumi. Teško je i oni kojima je to posao. Potrebno je odvojiti „žito od kukolja“, a naročito za potrebe izveštavanja ka vlasnicima. Često se, doduše, mogu čuti i one opservacije, i u potpunosti su razumljive „ja da sam pratio sve ovo, nikad u biznis ušao ne bih“, zato se naglašava potreba da cifre ne smeju biti iznad suštine. Ukoliko bi se moralo težiti ka izboru nekoliko to bi bilo sledeće (namerno preskačem veliki broj naziva pokazatelja da ne opterećujemo suštinu):

·   Visina sopstvenog kapitala

·   Profitabilnost (EBITDA marža; odnos EBITDA i poslovnih prihoda)

·   Likvidnost (različite varijacije odnosa obrtnog kapitala i kratkoročnih obaveza)

·   Zaduženost (odnos obaveza i ukupnih ili sopstvenih sredstava)

·   Prinos na uložena sredstva (ukupna, sopstveni kapital, investiciju)

·   Pokazatelji efikasnost (npr: prihod po zaposlenom, profit po zaposlenom….)

Ono što je još bitnije jeste da se dobijeni iznosi vlasnicima stave u konkretni kontekst. Cifre od 5,6; 28%; ½; 2,6% ne znače ništa ukoliko se ne uporede sa očekivanim vrednostima, istorijskim, vrednostima u grani (bilo prosečnim ili onim koje imaju lideri u grani). A naročito je pogubno ukoliko to ostane „mrtvo slovo na papiru“. Pokazatelji jesu kao rezultat na semaforu koji rezimira igru fudbalera ili košarkaša dvaju ekipa, ali za razliku od sportskih terena, oni predstavljaju osnovu za diskusiju, analizu i naročito donošenje novih poslovnih odluka. Bez toga, imaćemo samo čitav niz lepih Excel tabela, koje će samo zauzimati memoriju na našim računarima.

Ako bi me neko naterao da izaberem jedan pokazatelj koji bih predočio vlasniku (ali sa svim gore navedenim preporukama) to bi bio prinos na kapital – ROE. Jednim udarcem pratimo tri aspekta finansijskog poslovanja (profitabilnost, brzinu obrta i zaduženost).

Prinos na investiciju će nam dati kao lakmus papir podatak da li nam je bilo isplativije ulagati u biznis gde je ova stopa npr 2,5% ili u štednju u banci, nekretnine, obveznice ili npr. akcije na berzi. Ali će pokazati i segmente na koje menadžment može i mora da utiče da bi ove postotke povećao (ili povećati profitabilnost ili ubrzati obrt ili koristiti više tuđih sredstava nego sredstava vlasnika).

Uostalom menadžeri (uže finansijski posmatrano) su tu da zarade sopstveni bonus (naravno pre toga profit kompaniji), a vlasnicima stvore što veću dividendu. I da, ne treba zaboraviti, plata je (barem u Srbiji) oporeziva sa cca 65%, a dividenda sa 15%. Na drugoj strani, menadžeri (oni finansijski, ali i oni upisani u Agenciju za privredne registre) moraju biti upoznati, raditi i vladati čitavim finesama, pojedinostima i sastavnim delovima ovih finansijskih izveštaja, da bi svoj posao radili na maksimalno profesionalan način (zbog toga i jesu menadžeri).

Zato preporuka vlasnicima, kao takvima, kada im organizacija teži ka top formi, uštedite oko 50% na porezima na dohodak, smanjite broj pokazatelja koji pratite, a menadžerima ostavite da boreći se za uspeh kompanije, a sukcesivno i svoj bonus prate u detalje sve moguće i nemoguće finansijske i nefinansijske pokazatelje, a valjalo bi i njima da to čine što ređe, jer eto signala da je kompanija postala stabilnija.

Aleksandar Popović, Senior Associate ASEE