Kako smo izbjegli Osminu zamku

AUTOR: Admir Saračević

Kao i svaka kompanija tako i naša prolazila je tokom godina kroz razne izazove i ja sad znam - sve se to uklapalo i poklapalo sa onim što se zove životni ciklus jednog premduzeća  Otac, osnivač, je poduzetnik, vidi prilike gdje drugi sigurno ne i tako je i krenula priča sa Saračević d.o.o. Jednostavno rečeno on je prepoznao da u budućnosti će biti potreba za biznisom koji trenutno radimo. Osnivač, kao prorok, proriče buduće potrebe svojih potencijalnih kupaca, on se usredotočuje na ono što tržište treba i počinje sa osnivanjem biznisa. 

Kroz Doba povoja njegov fokus je bio drugačiji, fokus je bio na realizaciji  i proizvodnji konkretnih rezultata. Sve odluke je donosio isključivo on i sve se njega pitalo. Nije bilo nikakvog sistema, nikakvih procedura niti budžeta, često je sam iz svog džepa znao namiriti na plate ili neki drugi dio. Prolazio je kroz jako teške faze ali očigledno je njegova odlučnost i ljubav prema ovom biznisu bila jača. Radilo se o njegovoj ideji ali i njegovom samopoštovanju.  U Dobu povoja kroz koju je grčevito prošao je uvidio da ideja funkcioniše i da je isprobana na djelu. Kompanija ne samo da opstaje nego se počinje i razvijati.

Poslije toga je krenula Go go faza gdje je dolazilo sve više ljudi, rad na terenu u prodaji je bio značajniji, puno novih kupaca, svugdje se nudi svugdje se prodaje, sve je prioritet. Kada je kompanija prolazila tu fazu, u kompaniju stižem i ja, VELIKI ADO – sin VLASNIKA OSME, koji hoće da bude direktor i da radi sve što radi njegov otac, takva je bila moja vizija mog posla. Prvi radni dan i ja odmah dobijem „šut kartu“ – objašnjava mi da neću sjediti s njim nego ću sjediti do Jasmina- tadašnjeg šefa komercijale. Prihvatim to jer kontam trajat će par dana pa ću ja gore kod Osme na sprat. Prođe 7 dana, prođe 15 dana ništa. Nakon razgovora sa ocem sam shvatio da će moj posao biti u komercijali. Bilo mi je teško pomiriti s tim ali sam ipak prihvatio priliku i izazov, računajući da ću doći brzo na sprat. Počinje i moj rad na terenu sa Jasminom, počinje mi se sviđati i posao i branša. Luđački radimo, tovare se kamioni u 19:00 h, svi ostajemo produženo, svi gledamo kakav je promet, šta smo uradili i svi smo se hranili tim uspjehom. I ja sa njima uživam u Go go fazi.

Tada nije bilo nikakvih ozbiljnijih planova, sve se vrtilo oko prodaje i imali smo jako brz rast ali nismo imali nikakvih sistema evidencija. Nakon nekog vremena počinjemo da uvodimo neke procedure, npr - pisanje naloga u WORD-u i taj nalog nosiš ti lično kao komercijalista čovjeku koji treba da ga pripremi. Otac je počeo da dijeli zadatke na ljude koji su tada bili zaduženi kao šefovi prodaje, nabave, otpreme, finansija, ali nitko od njih ni jednu odluku ne donosi sam, svi čekaju njega, „konsultuju se“ i onda odrade onako kako je on rekao ili kako je on predložio. Drugim riječima niko ne preuzima odgovornost. Nekako sam i ja tako radio zajedno s njima. Počeo je osnivač da uvodi i razvija pravila i želio je da uspostavi administrativni sistem na razne načine, za koje danas znam da nisu bili loši, mnogi su tada imali smisla. Sve je to bilo podložno otporu. Želio je da delegira ali nije želio da izgubi kontrolu.

Krajem 2016 godine sjeo je s nama  sinovima  (i srednji brat Mirza je počeo da dolazi u firmu i interesuje se) i rekao da način na koji on vodi firmu nije dobar ni za koga, prvenstveno za njega kao čovjeka, nas kao porodicu i okruženje. Čvrsto je odlučio da se firma profesionalizuje i da se ide ka tome da će na njegovo mjesto doći direktor. Mi smo bili šokirani, pogotovo ja koji sam se vidio na njegovom mjestu i radovao zajedničkom radu s njim. Kako to kod nas biva kao poslušna djeca smo prihvatili odluku. Imali smo brat i ja  milion komentara iza njegovih leđa jer nismo željeli da on zna da nismo baš oduševljeni s njegovom idejom.

Ono sto sada znam jeste da Osmo tu nije upao u Osnivačevu zamku i sad znam da je to bilo jako bitno za kompaniju.

Poslije toga na mjesto direktora dolazi Fuad, čovjek koji je radio u velikoj organizaciji. Uspostavlja se menadžment tim i postepeno se uvode razno razni sistemi i alati koje danas mi, koji smo ostali, rado koristimo. U tim vremenima puno ljudi je napustilo kompaniju što je otežavalo i Fuadu da nas vodi i Osmi u njegovoj odluci da se povuče…

Kao da se kompanija ponovo rodila, ista je to ona kompanija u koju smo dolazili nigdje nije išla, isti su zidovi ali ništa nije bilo isto – oca nije bilo u kompaniji. Moram priznati jako težak period za mene, iako sa bio član menadžmenta i imao uvid u kojem pravcu kompanija ide i kako je novi direktor tada vodi, za mene je uspostava sistema bila jako teška. Nije bio lak rastanak od nekih kupaca koji nisu shvatali u kojem pravcu naša firma želi ići i a kao najstariji Osmin sin sam se plašio da ćemo  propasti. Ali ćutao sam. Ne samo spolja već i unutar su krenuli  česti konflikti ponajviše zbog nerazumijevanja  i nedosljednost onog što nam je rečeno da radimo. Zapošljavali smo i nove radnika što je dovodilo da atmosfere „ mi protiv njih“ ili „ mi protiv direktora“ . Bilo je i nedosljednosti sa naše strane kao uposlenika, jer nismo neke stvari shvatali. Sada vidim da je to faza Adolescencije. Promjena vođstva koje se desila donijela je i tu novu politiku kompanije.

Ono što je bitno istaći jeste da otac nije često kršio nove procedure i poslovnu politiku kompanije.

Mislim da je kompanija trenutno na izalznoj fazi Adolescencije i da idemo koracima prema TOP FORMI, jer nas sistem funkcioniše, imamo organizacijsku strukturu uspostavljenu, jasno uspostavljene planove i ciljeve koje trebamo postići kratkoročno i dugoročno. Rađaju nam se nove ideje da jedan profitni centar postane nova zasebna kompanija itd. Ono što sam naučio kroz edukaciju na Adizes Ledaership Programu jeste da se TOP-FORMA ne poklapa sa najvišom tačkom. To je proces koji traje a ne odredište, i pred nama je sad kad smo blizu sledeći izazov, kako u njoj što je moguće duže ostati.

Admir Saračević, Saračević, Tešanj (izvod iz eseja nakon modula posvećenog temi Životni ciklusi preduzeća na Adizes Leadership Programu)